Црногорско приморје или Приморска регија је део Црне Горе који захвата простор који се рељефом, климатским особинама, саставом вегетације и друштвено-економском структурома разликује од суседне средишње регије. Омеђена је уздужном границом мање-више повезаних планинских била: Орјеном, Ловћеном, Суторманом и Румијом.

Основно обележје даје јој море, које утиче на њене привредне и друштвено-економске специфичности. Крајња тачка регије на југу је Ада Свети Никола, недалеко од албанске границе, а крајња северна тачка је у близини Црквица на подручју Кривошија, северно од Рисанског залива. Крајња тачка на западу налази се у атару села Суторине западно од Херцег Новог, а на истоку на реци Бојани источно од Шашког језера.
Географске одлике [уреди]

Јадна од најупадљивијих одлика регије јесте слаба разуђеност обале (коефицијент разуђености је нешто мањи од 3,0) изузев Боке которске. Због јужнијег положаја и затвореног залеђа то је најтоплији део јадранског приморја. Шест месеци годишње средње месечне температуре ваздуха су изнад 18 °C. Део Црногорског приморја од Боке которске до реке Бојане карактерише ситна разуђеност са класично израженим клифовима, између којих су формирани већи и мањи заливи, са ниским и песковитим обалама.

Укупна дужина плажа је 52 km са површином око 1,5 мил. m². Плаже се одликују различитим гранулацијским саставом: од улцињске плаже дуге 12 km, са најситнијом могућом гранулацијом, до плаже у Игалу са гранулацијом од 3—30 mm.

Средње годишње температуре и средње температуре вегетационог периода омогућавају гајење раног и касног поврћа, лимуна, наранџи, маслина и других медитеранских култура.

Стрми планински одсеци у непосредном залеђу и специфичности историјских развоја отежавали су саобраћајне, природне и културне везе са залеђем.

Неколико кречњачких одсека и пространа крашко-флувијална површ раздвајају велику, маслиницима обраслу котлинску низију Бара и Улцињско-владимирско поље ко је представља највећи низијски простор црногорског приморја и његов најјужнији део. Овде се преплићу копно и разноврсне барске, језерске и подземне воде, па је веома развијена хидрофилна вегетација. Море је дубоко продрло у копно и ту се формирало Загањско језеро, око којег се налазе пространа заслањена земљишта. Ту је изграђена и једина солана на црногорском приморју. На простору Петровца и Бара лоциране су две значајне копнене саобраћајнице (Јадранска магистрала и железничка пруга Београд—Бар) и лука Бар, најважније саобраћајно средиште на Црногорском приморју.

У периоду од 1960—80 приморска регија доживљава динамичан друштвено-економски развој. На развој су одлучујуће деловала два фактора: развој свих видова саобраћаја (изградња Јадранске магистрале, која је својим континетални делом била повезана преко Косовске Митровице на Ибарску магистралу и изградња железникче пруге Београд—Бар) и туризам, који је допринео трансформацији простора и насеља и радикалним променама социјално–економског састава.

Развој туризма условио је формирање потпуно нових туристичких насеља: Њивице и Игало код Херцег Новог, Свети Марко код Тивта, Нова Будва, Бечићи, Пржно и Свети Стефан на подручју Будве, Сутоморе и Перућице н подручју Бара, Велика Плажа код Улвиња и др.

За развој поморства Црногорско приморје, а нарочито Бока которска, има изванредну традицију и повољне услове. То се нарочито односи на развој трговачке флоте и развој Бродоградилишта у Бијелој и Ремонтни завод у Тивту. Развој индустрије такође доприноси привредном развоју, нарочито на подручју Котора, Херцег Новог, Тивта и Улциња. Значај пољопривреде се смањује, а нешто већи је у подручјима Улциња и Бара.

Динамичан развој прекинут је после катастрофалног земљотреса од 15. априла 1979. у којем су поред људских и материјаних губитака ненадокндиву штету претрпели културноисторијски споменици, а нарочито типична и аутохтона рурална насеља и старе урбане целине Улциња, Бара, Будве, Котора и Херцег Новог.